MOJ ROĐENDAN
Glad. Ta nesnosna gad i buka svuda oko mene. Čula sam mamin glas kako govori - Nisam jela 30 sati mogu li napokon nešto pojesti?. – Neki ženski glas počeo se iščuđavati a onda je nastala polemika. Zaključili su da su nas zabunom ostavili gladne. Imama sve manje snage a buka kao da postaje sve tiša. Mama je do sada bučala od gladi a više ne može niti ona. Pokušavam je utješiti ali ne uspijevam. Muški glas dopro je do mene. Pitao je nešto za plivanje. Mama je pojasnila nešto o svojoj plivačkoj karijeri. Mislim da ju je doktor primio za ruku utješno jer se mama smirila a i ja sam odmah bila pod manjim stresom. Mislim da joj je to bio prijatelj. Hvala mu ali ja više ne mogu dočekati da me mama primi u ruke. Zapravo sve više ne mogu dočekati da me nahrani a onda ćemo nas dvije imati vremena za sebe. Ne znam zašto nas toliko muče i ne daju nam hranu. Čujem tatin glas. Nešto je pričao. Mislim da je jako uzbuđen. Hoće li nas on sada nahraniti? O ne, odlazi! Tata gdj