MOJ ROĐENDAN

Glad. Ta nesnosna gad i buka svuda oko mene. Čula sam mamin glas kako govori -  Nisam jela 30 sati mogu li napokon nešto pojesti?. – Neki ženski glas počeo se iščuđavati a onda je nastala polemika. Zaključili su da su nas zabunom ostavili gladne.

Imama sve manje snage a buka kao da postaje sve tiša. Mama je do sada bučala od gladi a više ne može niti ona. Pokušavam je utješiti ali ne uspijevam. Muški glas dopro je do mene. Pitao je nešto za plivanje. Mama je pojasnila nešto o svojoj plivačkoj karijeri. Mislim da ju je doktor primio za ruku utješno jer se mama smirila a i ja sam odmah bila pod manjim stresom. Mislim da joj je to bio prijatelj.

Hvala mu ali ja više ne mogu dočekati da me mama primi u ruke. Zapravo sve više ne mogu dočekati da  me nahrani a onda ćemo nas dvije imati vremena za sebe. Ne znam zašto nas toliko muče i ne daju nam hranu.

Čujem tatin glas. Nešto je pričao. Mislim da je jako uzbuđen. Hoće li nas on sada nahraniti? O ne, odlazi! Tata gdje odlaziš? Gladna sam!

Opet neka buka. Mnoštvo glasova oko mene i mame. Sve oko mene počelo se stiskati. Ostajem bez zraka. Zašto me mama toliko stišće? Zašto joj taj gas naređuje da bude mirna? Kažu da su stavili katetar za epiduralnu. Mama odbija da joj se daje doza. Kaže da još ne treba. Ženski glas čudi se i kaže da je ona od dripa skakala po plafonu. Čujem mamu kako kaže da za nju nema goreg osjećaja od gladi. Još bi 10 sati bila na dripu samo da joj dopuste da jede. I ja sad stvarno navijam da joj daju oš tih 10 sati dripa i jedan hamburger. Lagano gubim snagu.

Mama je nervozna. Neki muški glas nešto mrmlja.

„Tri prsta!“ Čula sam mamu kako šokirano govori. „Prije nego su me pripremili za epiduralnu bilo je 4. Ja se zatvaram!“

Znaći ništa od hrane. Mama je baš tužna. Ova agonija nikako da završi. Sve me počinje nervirati. Ovaj ugodan dom ispod mamina srca postaje kao kavez. Kada bi mogla napokon izaći? Molim vas…

„Daleko smo dogurali ali je potrajalo. Dugo nema plodne vode. Bude li potrebno bi li pristala na carski?“ – Čula sam ženski glas kako se obraća mami.

„Sad mi je svejedno samo da sve što prije završi. Gladna sam. Nemam više snage ustati iz kreveta.!“

Bravo mama! Reci im da smo gladne!

„Šteta je da se ne završi prirodno s obzirom da smo do ovdje dogurali no primarius će morati donijeti konačnu odluku.“

Tišina? Zašto je opet sve tiho? Mama jesmo li ok? Zašto se ništa ne čuje?

Opet ti glasovi. Jel netko rekao primarijus? Hoće li nas on nahraniti?

Osjećam da se mama napela. Nervozna je. Kao da nešto iščekuje.

„Hitan carski!“ – Najednom više nema tišine. Buka svuda ko nas. Vode nas negdje. Čujem mamin glas. Mislim da zove tatu.

„Dođi i kad pozvoniš traži nju. Idem na carski.“ – Osjećam da je mama prepuna emocija. Hoćemo li se napokon upoznati?

Čujem da se onaj ugodan ženski glas ponovno obraća mami.

„Jesi li pričala s mužem o tome da on ima kontakt "skin to skin" s bebom ukoliko završiš na carskom?“

„Jesam. Rekao je da bi to volio.“

Ponovno buka i galama. Novi ženski glas bodri mamu.

„Vi ste anesteziolog?“ Čula sam mamin glas na što je žena potvrdila. Osjetila sam da se mami jako sviđa. Puno su pričale i smijale se. Mama se napokon opustila a mene je počela hvatati panika. Osjećam neke dodire. Čini mi se da ću uskoro upoznati mamu.

Što se to događa? Zašto me tako vuku? Kakvo je to svijetlo! Hladno je! Mama hladno je! Vratite me k mojoj mami! Što ovo krešti? Bole me uši od tog kreštanja. Ugasite to! Zar sam to ja? To izlazi iz mene?

Mama? Ne vidim te ali mislim da sam osjetila kako me diraš? Mama jesi li to ti? Tako kratko...Vratite me mami. Zašto me mama više ne ljubi! Mama!

Tišina. Opet tišina. Sve je nekako čudno. Što se dešava?

„Gospodine Štefan, vaša kćer!“

Tata! To je moj tata! Tata hladno mi je i strah me je. Uzeli su mi mamu. Ne znam gdje sam je izgubila Ta ..ta…

Ovdje je tako toplo. Tata pa to si ti? Čujem te i dok ne govoriš. Sada ispod mene lupka srce. Donedavno je mamino iznad mene. Kako me umiruje. Tata mirišeš predivno. Hvala ti što me griješ. Ne puštaj me. Sad sam napokon sigurna. Znam da ćeš ti pronaći mamu. Hvala ti što si me spasio. Ti si moj heroj.

Ne znam koliko sam ležala na tatinim prsima kada je do mene dopro njezin glas. Malo drugačiji od onoga kojim mi je devet mjeseci govorila ali znala sam da je to ona. Mama je pronašla nas. Tata nevoljko te napuštam ali moram zagrliti mamu.

Mamice napokon!Opet smo zajedno! Kako je divno biti u tvojem zagrljaju! Ššš to je ovo? Papica? Mama pa ti si se sjetila da sam gladna. Ja sam od uzbuđenja gotovo zaboravila na hranu. Hvala ti mama. Toliko sam gladna. Ovo je jako fino. Napokon smo svi na okupu i nismo gladni. Bilo je ovo jedno čudno i predivno iskustvo s kojim započinje moj novi život.